Prekvalifikacija za medicinskog tehničara - vodič kroz praksu, ispite i zaposlenje

Put do diplome medicinskog tehničara nije uvek pravolinijski. Mnogi su već završili neku drugu srednju školu, stekli radno iskustvo u potpuno drugačijoj oblasti, a onda shvatili da im je poziv u medicini. Tu na scenu stupa prekvalifikacija. Međutim, ono što na papiru izgleda jednostavno - položiš razliku predmeta i dobiješ diplomu - u stvarnosti ume da bude lavirint administrativnih prepreka, nedoumica oko prakse i čuvenih pečata koji otvaraju vrata (ili ih zatvaraju).

Šta je prekvalifikacija i po čemu se razlikuje od dokvalifikacije?

Kada govorimo o promeni zanimanja u srednjem obrazovanju, dva pojma se često mešaju: prekvalifikacija i dokvalifikacija. Prekvalifikacija označava potpuno preusmeravanje - recimo, završili ste gimnaziju ili ekonomsku školu, a sada želite da postanete medicinski tehničar. U tom slučaju, polažete razliku stručnih predmeta, a opšteobrazovni predmeti vam se priznaju. Dokvalifikacija se, pak, odnosi na proširenje postojeće stručne spreme, na primer kada medicinska sestra sa smera ginekološko-akušerskog želi da dobije diplomu opšteg smera. Ovde je broj ispita znatno manji, jer se većina stručnih predmeta preklapa.

U praksi, najveće interesovanje vlada za prekvalifikaciju za medicinskog tehničara (opšti smer) i za medicinsku sestru vaspitača. Razlog je jednostavan: i kod nas i u inostranstvu ovi profili su traženi, a posao, iako odgovoran, pruža određenu sigurnost. Ljudi koji su godinama radili u administraciji, trgovini ili ugostiteljstvu, sada vide šansu u medicini. Neki su i sami prošli kroz sistem - završili gimnaziju, dali dve godine fakulteta (na primer, biologiju), pa odustali. Sada, u tridesetim ili četrdesetim, traže način da se prekvalifikuju i pronađu stabilno zaposlenje.

Kako izgleda proces - od upisa do prvog ispita

Prekvalifikacija se organizuje kao vanredno školovanje. To znači da ne morate da sedite u klupama svaki dan. Dobijate spisak predmeta razlike (uglavnom stručnih) i ispitna pitanja na disku ili u štampanom obliku. Ispitni rokovi su, u zavisnosti od škole, organizovani jednom mesečno ili nekoliko puta godišnje. U privatnim školama često su ispiti svakog meseca, što je velika prednost za zaposlene ljude koji žele da što pre dođu do diplome. Prijavljujete tri predmeta po roku, polažete, i tako dok ne očistite sve godine.

Kada predate dokumenta (diploma prethodne škole, izvod iz matične knjige rođenih, kopija lične karte, lekarsko uverenje), komisija utvrđuje razliku predmeta. Recimo, ako ste završili četvorogodišnju gimnaziju i upisujete opšti smer medicinske sestre-tehničara, obično imate dvadesetak ispita. Struktura je sledeća: prva godina - anatomija sa fiziologijom, latinski jezik, prva pomoć, zdravstvena nega I; druga godina - higijena sa zdravstvenim vaspitanjem, mikrobiologija sa epidemiologijom, patologija, farmakologija, psihologija, zdravstvena nega II; treća godina - interna medicina sa negom, hirurgija sa negom, infektologija sa negom, neuropsihijatrija sa negom, zdravstvena nega III; četvrta godina - sociologija, filozofija, medicinska biohemija, pedijatrija sa negom, ginekologija sa akušerstvom, interna medicina (prošireno), hirurgija (prošireno), zdravstvena nega IV. Naravno, sve zavisi od konkretnog plana i programa škole, ali ovo je okvir koji se ponavlja.

Čuveni pečat i večita borba sa praksom

Najveća začkoljica u celoj priči jeste praksa. Teoriju možete spremiti i iz fotokopiranih skripti, ali bez odrađene praktične nastave nema polaganja pojedinih predmeta, a ni diplome. Svaka godina nosi određen fond časova: za prvu pomoć 30 ili 60 časova, za zdravstvenu negu I i II po 60, za internu, hirurgiju, pedijatriju takođe po 30 ili 60, a u zbiru se za sve četiri godine nakupi i do trista sati rada u zdravstvenim ustanovama.

Tu nastaje problem koji je u iskustvima polaznika opisan kao „čuveni pečat“. Škola bi trebalo da ima sklopljen ugovor sa zdravstvenom ustanovom u kojoj učenik obavlja praksu. Međutim, u realnosti, mnogi domovi zdravlja i bolnice nemaju potpisan takav ugovor sa privatnim srednjim školama. Razlozi su različiti - od zakonskih formalnosti do, kako se često šuška, finansijskih interesa. Dešavalo se da učenik dođe kod glavne sestre bolnice sa uputom za praksu i dobije odgovor: „Ne može bez ugovora, nije po zakonu.“ Zatim se obrati nekome u hitnoj pomoći, gde su oduševljeni što neko želi da uči, ali opet sledi poziv odgovornoj osobi i - „nije po zakonu, ma neće, to je stvar dobre volje, a ovde su baš poznati po tome.“

Iako zakon propisuje da škola ima sklopljene ugovore sa pojedinim zdravstvenim ustanovama, dešava se da u mestu stanovanja polaznika baš i nema takvog ugovora. Tada sledi klasičan savet: pozovite direktora škole i pitajte koja je najbliža ustanova sa kojom škola sarađuje. Možda ćete morati da putujete do susednog grada, ali to nije preko sveta. S druge strane, iskusniji polaznici preporučuju privatne klinike i ordinacije - one su fleksibilnije, a vama je cilj da savladate veštine i dobijete potpise. Nije retkost ni da se preko lične veze obezbede potpisi čak i bez celodnevnog boravka na odeljenju, mada je to siva zona i nikako preporuka.

Privatna ili državna škola - gde se više isplati?

Na forumima se vodi tiha borba između pristalica državnih i privatnih škola. Državne škole su nominalno jeftinije - nema školarine, plaćaju se samo ispiti (ako ih i plaćate, zavisi od statusa). Međutim, kada saberete sve troškove: naknade za prijave, overe, moguće dodatne konsultacije, putne troškove, a pre svega vreme - računica se menja. U državnoj školi ispitni rokovi su ređi (obično pet do šest godišnje), broj prijavljenih predmeta je ograničen, a često i nema mesta za vanredne učenike zbog velikog interesovanja. Zato mnogi biraju privatne srednje medicinske škole, koje nude mesečne ispitne rokove i fleksibilnost.

U tipičnoj privatnoj školi (bez navođenja imena) školarina iznosi 150 evra po godini (ukupno 600 evra za četiri razreda), ispit je 3.000 dinara, maturski ispit 150 evra, a praksa se dodatno plaća (oko 2.000 dinara po godini). Nekome to izgleda mnogo, ali sagovornici ističu da je to cena brzine i efikasnosti. U državnoj školi, kažu, može se dogoditi da za četiri godine potrošite i više, a još niste završili. Predrasude o privatnim školama polako blede - diploma ima pečat ministarstva, akreditacija je dobijena, a i profesori su često isti oni koji predaju u državnim školama. Bitno je samo da ne upadnete u zamku razmišljanja „platio sam, mora da prođe“. Znanje se traži i ceni.

Kako se spremaju ispiti - predmet po predmet

Anatomija i fiziologija - polaže se usmeno, traži se razumevanje, a cenjeno je i poznavanje latinskih naziva. Najčešće se pitaju kosti lobanje, srce (šupljine, aorta), pluća, želudac, paratireoidna žlezda. Niko ne traži suvoparno nabrajanje, već da opišete svojim rečima.

Latinski jezik - predmet od kog svi strepe, jer se za mesec dana ne može naučiti. Iskusni polaznici kažu: na polaganju ćete dobiti pomoć, test je uglavnom već rešen, a od vas se očekuje da prepišete i pokažete da ste se bar upoznali sa osnovama. Niko ne očekuje da postanete latinski filolog.

Zdravstvena nega I i II - tu su ključne teme: intrahospitalne infekcije, dezinfekcija i sterilizacija, vitalni znaci (temperatura, puls, disanje), dekubitus, nega očiju, nosa i ušiju, nega ojeda. Kod nege II obratite pažnju na objektivne i subjektivne simptome, tehniku merenja temperature, palpaciju, parenteralnu aplikaciju lekova, anafilaktički šok, kardiorespiratornu reanimaciju, uzimanje materijala za laboratorijske analize, rendgensku dijagnostiku, hranjenje nepokretnih bolesnika, terminalnu negu.

Prva pomoć - često se pitaju epilepsija, nesvestica, prestanak rada srca i disanja (KPR), Hajmlihov zahvat, veštačko disanje, podela krvarenja, toplotni udar, sunčanica. Zlatno pravilo: pričajte svojim rečima, pokažite logiku.

Mikrobiologija - obimna, ali profesor obično naglasi šta je najvažnije: patogenost i virulencija, stafilokoke, streptokoke, neiserije (meningitis, gonoreja), ešerihija koli, salmonele, šigele, Epštajn-Bar virus. Dovoljno je znati koje bakterije šta izazivaju i kako se prenose.

Patologija - atrofija, glikogena infiltracija, hiperemija, anemija, ciste, infarkt, hipertrofija, benigni i maligni tumori, ulkusna bolest, ileus, hernija, meningitis, encefalitis, edem pluća. Najčešće se postavljaju pitanja koja su boldirana na disku.

Farmakologija - predmet sa mnogo pitanja, ali se izdvajaju: oblici lekova, doziranje, neželjena dejstva, anestetici, anksiolitici, antidepresivi, sedativi i hipnotici, antiepileptici, podela analgetika (opijatni, antipiretički), atropin i skopolamin, adrenergički vazokonstriktori, antihistaminici, antiaritmici, antihipertenzivi, diuretici, antikoagulantni lekovi, ekspektoransi i antitusici, insulin, oralni hipoglikemici, kortikosteroidi, penicilini, cefalosporini, aminoglikozidi, tetraciklini, eritromicin, sulfonamidi, antivirusni, antiparazitarni i antigljivični lekovi.

Hirurgija - principi rada na hirurškom odeljenju, hemostaza (privremena i definitivna), Esmarhova poveska, nega bolesnika posle spinalne anestezije, preoperativna priprema, postoperativne komplikacije, imobilizacija, lečenje i prva pomoć kod povreda, tumori, asepsa i antisepsa.

Interna medicina - kardiogeni edem pluća (hitna pomoć, morfijum, lasix, nirmin, kiseonik), kardiogeni šok, značaj merenja diureze, nega bolesnika sa kardijalnim edemom. Ovo su pitanja na kojima se često „padalo“, pa ih zato svi pamte.

Neuropsihijatrija - apopleksija (prva pomoć i nega), lumbalna punkcija, multipla skleroza, koma. Praktični deo se retko pita jer nemate na kome da izvedete, ali teorija mora da se zna.

Zdravstvena nega III - tu su ciljevi i principi zdravstvenog vaspitanja, metodologija (individualne, grupne i kompleksne metode), zdravstvenovaspitna sredstva, rad sa osetljivim grupama (tuberkuloza, mentalno oštećene osobe, prevencija HIV-a, planiranje porodice, alkoholizam, narkomanija, pušenje, zaštita starih).

Kad teorija legne - na red dolazi matura i državni ispit

Kada se ispolažu svi predmeti i odradi praksa, sledi maturski ispit. U privatnim školama on se plaća posebno i organizuje kada je učenik spreman. Posle mature, ukoliko želite da radite u državnom sektoru, obavezan je pripravnički staž od šest meseci i polaganje državnog ispita. Stručni ispit se, recimo za medicinske sestre tehničare, polaže u gradskom zavodu za javno zdravlje, predmet zdravstvena nega, i to pismeno. Dobije se skripta sa pitanjima, nije komplikovano, ali zahteva koncentraciju.

Zaposlenje u državnoj ustanovi sa diplomom privatne škole - tema koja izaziva žučne rasprave. Iskustva su podeljena. Ima onih koji su završili privatnu školu, odradili staž u kliničkom centru i bez problema se zaposlili. Drugi tvrde da su naišli na zatvorena vrata. Istina je verovatno negde na sredini: u nekim sredinama, gde je manjak kadra, diploma se ne gleda - samo da ste završili. U većim gradovima, konkurencija je jača, pa ulogu igraju i veza, i sreća, i utisak koji ostavite na praksi. Mnogi su zbog toga od samog starta okrenuti inostranstvu. Medicinske sestre i tehničari su traženi u Nemačkoj, Austriji, Skandinaviji, a tamo niko ne pita da li je škola privatna ili državna - važno je da je akreditovana i da vi znate svoj posao.

Lična iskustva bez imena - kad je sve moguće

Jedna polaznica, inače zaposlena kao administrator, sa dvoje dece školskog uzrasta, opisuje svoj put: „Radim od 9 do 17, posao koji ću moći da obavljam još godinu-dve. Završila sam gimnaziju, dala dve godine biologije na fakultetu, pa odustala. Sada moram da se snađem. Odlučila sam se za prekvalifikaciju za medicinsku sestru - traženo je i u inostranstvu, a nadam se i ovde. Poslala sam dokumenta u jednu privatnu školu, stigao mi je disk sa pitanjima, a za nekoliko dana i uput za praksu. Prvi ispit sam položila uz tremu, ali su profesori bili izuzetno ljubazni. Sada, posle godinu dana, ostalo mi je još šest ispita. Praksu sam odradila u domu zdravlja, uz dosta moljakanja, ali na kraju su me primili. Nije sve išlo glatko - bilo je i odbijanja, i priče o ugovorima, ali se isplatilo biti uporan.“

Drugi kandidat, koji je završio veterinarskog tehničara, poželeo je da se prekvalifikuje u medicinskog tehničara. Dobilaznica je ustanovila da mora polagati razliku od 28 predmeta. Nadao se da će mu priznati latinski i opšte predmete, ali je dobio spisak koji ga je malo pokolebao. Ipak, uz mesečne ispitne rokove, za godinu i po dana je stigao do kraja. „Nije lako, ali kad imaš jak motiv, sve se stigne. Najviše me je mučila anatomija, ali sam shvatio da treba da je učim sa razumevanjem, a ne napamet. Profesori su mi izlazili u susret. Na kraju, dobio sam diplomu i odmah počeo staž u vojnoj bolnici.“

Saveti za one koji su na početku puta

1. Proverite akreditaciju škole. Diploma mora imati pečat ministarstva. Tražite da vam pokažu akreditacioni list pre upisa.
2. Raspitajte se o ugovorima za praksu. Pre nego što upišete školu, obiđite obližnji dom zdravlja ili bolnicu i pitajte da li imaju ugovor sa tom školom. Ako nemaju, raspitajte se u kojim ustanovama možete obaviti praksu. Ne oslanjajte se samo na reči - tražite pisani trag.
3. Spas u privatnim klinikama. One su često fleksibilnije i spremnije da prime učenike na praksu. Bitno je samo da savladate veštine i da vam overe uput.
4. Ne oslanjajte se isključivo na vezu. Iako je veza u našem društvu često presudna, nemojte da vam to bude jedini plan. Znanje koje ponesete iz škole biće vam najveći saveznik kada jednog dana budete stajali pred pacijentom.
5. Organizujte vreme. Ako radite i imate porodicu, iskoristite mesečne rokove. Prijavljujte po tri ispita, učite redovno po nekoliko sati dnevno. Jedna polaznica je izračunala: za 18 ispita, uz tri mesečno, treba vam tačno šest meseci bez pauze. To je kratak period u poređenju sa četiri godine redovnog školovanja.
6. Sanitarna knjižica. Pre početka prakse obavezno izvadite sanitarnu. Bez nje ne možete kročiti u zdravstvenu ustanovu. Važi i za one koji već imaju sanitarnu na drugom poslu - potrebna je nova, namenjena radu u zdravstvu.
7. Ne plašite se latinskog. Na polaganju se očekuje da pokažete osnovno razumevanje, a ne da prevodite Celzusove spise. Uz pomoć i malo truda, prolazi se bez problema.
8. Učite na skriptama, ali tražite i knjige. Fotokopirnice u većim gradovima nude komplete skripti za sve predmete po pristupačnim cenama (oko 200 dinara po knjizi, plus poštarina). Dobra osnova su i udžbenici za srednju medicinsku školu - isti program, ista pitanja.

Šta posle diplome - domovina ili inostranstvo?

Veliki broj polaznika već u startu ima plan: diploma medicinskog tehničara je ulaznica za rad u Nemačkoj, Austriji ili Švajcarskoj. Proces nostrifikacije diploma je regulisan, a privatne škole sa akreditacijom ministarstva ispunjavaju uslove. Naravno, neophodno je znanje jezika. Oni koji ostanu u Srbiji, nadaju se zaposlenju u državnim ustanovama. Situacija nije bajna, ali nije ni beznadežna. U domovima zdravlja u manjim mestima uvek nedostaje kadar. Plate nisu visoke, ali posao je siguran. Mnogi uporedo sa prekvalifikacijom volontiraju - tako stiču iskustvo i kontakte, a često ih posle volontiranja i pozovu na zamenu, pa i stalno radno mesto.

Umesto zaključka - da li se isplati?

Ako ste spremni da uložite vreme, novac i živce, prekvalifikacija za medicinskog tehničara može vam promeniti život iz korena. Od administrativnog radnika, preko veterinarskog ili prehrambenog tehničara, do medicinske sestre - put jeste trnovit, ali nije nemoguć. Najveće prepreke su birokratske prirode (ugovori, pečati), ali uz upornost se rešavaju. Nije stvar samo u zakonu i pravilnicima - nekada je to i stvar dobre volje pojedinca u belom mantilu koji će vam izaći u susret. A kada je volja obostrana - i vaša da učite i njihova da vas puste - sve postaje lakše.

Nemojte dozvoliti da vas obeshrabre komentari okoline. Nekada su ljudi govorili: „Privatna škola? Nije to to.“ Danas ista ta škola daje diplomu koju priznaje ministarstvo, sa kojom možete da konkurišete, stažirate i polažete državni ispit. Razmišljajte o svom cilju, a ne o predrasudama. I zapamtite: svaki ispit koji položite korak je bliže novoj karijeri.

Ako ste i sami na ovom putu, znajte da niste jedini. Hiljade ljudi svake godine prođe kroz isti proces. Podelite svoja iskustva, pitajte, tražite savete. Solidarnost među učenicima, ma koliko bili udaljeni, čini čuda. Srećno na ispitima!